Nikola Stojić, jedini veslač u Evropi koji je osvajao medalje na svim šampionatima Starog kontinenta od njihove obnove 2007, opisuje svako od svojih sedam evropskih odličja

Nikola Stojić je već odavno postao sinonim za srpsko veslanje. Ovaj 38-godišnjak (rođen 15. decembra 1974) u svojoj dosadašnjoj dugoj i plodonosnoj karijeri osvojio je mnoga odličja na najvećim međunarodnim takmičenjima. Niz uspeha, kojem se još uvek kraj ne nazire, produžen je na Evropskom prvenstvu za seniore u Sevilji. Stojić se drugi put u karijeri, ovoga puta u tandemu sa Nenadom Beđikom, popeo na tron Starog kontinenta trijumfovavši ubedljivo u finalu dvojaca bez kormilara. Najsjajnije odličje u Sevilji je, ujedno, sedma uzastopna medalja Stojića na evropskim šampionatima po čemu je jedinstven u celoj Evropi.

Naime, više od tri decenije veslački poslenici iz Evrope borili su se da u međunarodni kalendar vrate evropske šampionate koje su početkom sedamdesetih godina „progutala” svetska prvenstva, kada je Međunarodna veslačka federacija (FISA) 1974. odlučila da se šampionati sveta organizuje svake godine, a ne kao dotad svake četvrte. Posle mukotrpne borbe evropsko veslačko prvenstvo se ponovo našlo u međunarodnom kalendaru 2007, kada je u Poznanju (Poljska) održano prvo nakon višedecenijske pauze. Od tada pa do danas održano je ukupno sedam šampionata a jedini evropski veslač koji se peo na pobednička postolja na svakom od njih bio je upravo Nikola Stojić. Podatak za divljenje i strahopoštovanje!

Stojić je od 2007. do 2013. osvojio po dva evropska zlata i srebra i tri bronze, sve u disciplni dvojac bez kormilara. Za to vreme promenio je četiri partnera u ovom čamcu. Tri medalje je osvojio sa Goranom Jagarom, dve sa Nenadom Beđikom a po jednu sa Markom Marjanovićem i Jovanom Popovićem. Evo kako Nikola Stojić u nekoliko rečenica opisuje svoju svaku evropsku medalju.

Zlato na EP 2007. u Poznanju (Poljska) sa Goranom Jagarom

“Bio je to prvi šampionat posle mnogo, mnogo godina. Jagar i ja smo od početka do kraja dominirali i ubedljivo došli do zlatnog odličja. Otvorena je serija a ja tada nisam mogao ni da pretpostavim da će ona trajati do sada”.

Srebro na EP 2008. u Atini (Grčka) sa Goranom Jagarom

“Evropsko prvenstvo u Atini bilo je nedugo posle Olimpijskih igara u Pekingu. U pripremama za ovaj šampionat Jagar se razboleo. Nekoliko dana imao je izuzetno visoku temperaturu i to nam je poremetilo plan treninga. I na samo prvenstvo je otišao rovit što nas je, videlo se kasnije, koštalo odbrane trona. Zbog nevremena u Atini otkazan je finalni dan koji je trebalo da se održi u nedelju i ceo program je zguran u subotu. Samo dve i po sata posle polufinala veslalo se finale. Imali smo tešku borbu sa Grcima za zlato ali u samom finišu smo izgubili snagu i na kraju smo došli do srebra”.

Srebro na EP 2009. u Brestu (Belorusija) sa Goranom Jagarom

“U Brest smo stigli nedugo nakon Svetskog prvenstva u Poljskoj na kojem smo u polufinalu posle velike borbe sa Grcima ostali bez “vize” za finale ovog takmičenja. Zbog toga smo želeli da im se u Brestu osvetimo za to. Finale je bilo žestoko. Bili smo maksimalno motivisani ali smo još jednom morali da se zadovoljimo evropskom vicešampionskom titulom. Grci su, kao i u Atini godinu dana ranije, bili bolji”.

Bronza na EP 2010. u Montevor o Velji (Portugalija) sa Markom Marjanovićem

“Evropsko prvenstvo u Portugaliji je bilo poslednja velika provera za Svetsko prvenstvo na Novom Zelandu. Došli smo do finala u kojem Marjanović i ja nismo imali sreće. Posle prvih desetak zaveslaja jednom od nas dvojice je veslo duboko zaronilo i već tada smo izgubili ritam. Rivali su se odlepili pa smo gotovo od 200-tog metra morali da krenemo u sprint ne bi li ih stigli. Uspeli smo da se sa poslednjeg mesta probijemo do trećeg i da ozbiljno ugrozimo i Italijane u finišu ali smo na kraju ipak, osvojili, bronzu iza njih i šampiona Grka“.

Bronza na EP 2011. u Plovdivu (Bugarska) sa Jovanom Popovićem

“U Plovdiv smo otputovali svega dve nedelje nakon Svetskog prvenstva na Bledu gde smo Popović i ja izvadili “vizu” za Olimpijske igre u Londonu. Bili smo premoreni i daleko od neke top forme. Posle kvalifikacija i polufinala izuzetno loše smo počeli bitku za medalje. Od početka smo bili na poslednjem mestu, ali smo skupili snage i zaveslali mnogo bolje. Jurili smo postolje gotovo 1.500 metara. Pretekli smo Poljsku, Belorusiju i Rumuniju i uspeli da se nekako dokopamo bronze. Bila je to jedna od najlošijih mojih finalnih trka u kojoj su zlato osvojili Grci a srebro Italijani”.

Bronza na EP 2012. u Varezeu (Italija) sa Nenadom Beđikom

“Pred Vareze sam bio na velikoj raskrsnici. Ozbiljno sam razmišljao da posle ovog šampionata završim veslačku karijeru i da okrenem neku novu stranicu u životu. Iako mi je ovaj šampionat bio ne znam ni koje po redu veliko takmičenje bio sam pod neuobičajeno velikim stresom. Ipak, finalna trka je sve promenila. Kao i u Plovdivu, godinu dana ranije, start je bio izuzteno loš. Posle prvih 300 metara Beđik i ja smo bili poslednji ali kao da mi se u tom trenutku upalila lampica. U jednom momentu smo počeli da veslamo mnogo bolje. U drugu polovinu trke smo ušli kao peti ali smo nadljudskim naporima uspeli da osvojimo bronzu. Zlato je pripalo Holanđanima a srebro Špancima. Upravo ta trka i odlučnost koju smo obojica u njoj pokazali naterala me je da nastavim dalje i da počnem pripreme za još jednu sezonu”.

Zlato na EP 2013. u Sevilji (Španija) sa Nenadom Beđikom

“Otkako smo seli u čamac 2013. Beđik i ja smo napredovali iz dana u dan. Obojica smo osećali da pravimo velike korake i vrhunac dosadašnjeg rada desio se upravo u Sevilji. Obe trke, i kvalifikaciona i finalna, su najbolja naša zajednička izdanja od juna prošle godine kada smo prvi put zajedno seli u čamac. Gledao sam i analizirao snimke naših finala u Varezeu i Sevilji, a po svim segmentima kao da su veslala dva potpuno različita čamca. Veslanje smo podigli na mnogo viši nivo, i zaista, čamac ide toliko dobro da slobodno mogu da ga poredim sa onim u 2000. i 2001. kada smo Višacki i ja za dlaku ostali bez olimpijskog odličja u Sidneju 2000, a postali svetski viceprvaci u Lucernu godinu dana kasnije. Nadam se da nećemo na stati na ovome i da ćemo biti još bolji na najjačem takmičenju ove godine – Svetskom prvenstvu u Južnoj Koreji u avgustu”.