Reprezentativac Srbije Nikola Stojić priča o svojih 28 godina u veslanju, protekloj sezoni, planovima za narednu, svim svojim olimpijadama, najdražem uspehu, naslednicima...

Sajt Veslačkog kluba Partizan objavio je intrevju sa legendom našeg veslanja Nikolom Stojićem čije Vam delove prenosimo:

Ime Nikole Stojića je naraskidivo vezano za srpski veslački sport. Najstariji aktivni sprski veslač ove godine je obeležio 28 godina bavljenja ovim sportom, od čega je u Veslačkom klubu Partizan neprekidno od 1991. Te godine prešao je u „crno-beli“ tabor iz Crvene zvezde i postao je jedan od najznačajnijih figura bogate istorije ovog kluba ali i celokupnog našeg veslanja. I veslanje i on su se sve te godine zajedno razvijali i rasli dosegavši neslućene visine. Iako će 15. decembra napuniti 40. godina po radu na treninzima, posvećenosti i predanosti svakom zadatku može da bude primer svima. Upravo je i to, uz ogromnu ljubav prema ovom sportu, njegov glavni recept za veslačku dugovečnost i uspešnost.

Kako ocenjuješ proteklu sezonu?

Iako sam ove sezone propustio neka važna takmičenja rezultat na Svetskom prvenstvu u Amsterdamu dao je i ovoj godini predznak zadovoljavajuća. Teški četverac je na planetarnom šampionatu, ujedno i poslednjem zvaničnom međunarodnom takmičenju u 2014, pokazao ogroman kvalitet i samo nas je sticaj nekih loših okolnosti odvojio od finala. Ovaj čamac je oformljen mesec dana pre prvenstva a ja sam u njega ušao iz dvojca u kojem sam dugo veslao. Đerić, Vasić i Jagar su bili u ovom čamcu lane, a ja sam postao novi član. Ako se izuzmu Britanci i Australijanci pokazali smo da sa svim ostalim čamcima možemo da budemo ravnopravni, čak i bolji. Sa braniocima titule Holanđanima u dve trke smo bili u manje od pola sekunde i to je nešto zbog čega smo ponosno završili ovaj šampionat i pokazali da ovaj čamac ima ogroman potencijal i lepu budućnost. Što se tiče dvojca krenuo sam u sezonu sa Nenadom Beđikom s kojima sam postao evropski prvak 2013. Međutim, ovaj čamac je rasformiran jer se definitivno pokazalo da smo vrhunac imali 2013. Jednostvano, više nije išlo. Probao sam u dvojcu i sa nekim drugim reprezentativcima ali se na kraju videlo da mi je veslanje u četvercu leglo bez obzira što nikada nisam u ovom čamcu veslao neko veliko takmičenje.

S kojim željama i očekivanjima ulaziš u novu sezonu koja je predolimijska i u kojoj će Svetsko prvenstvo u Francuskoj biti glavno kvalifikaciono takmičenje za Olimpijske igre u Riju 2016?

Trenutno smo u fazi individualnih treninga i prezadovoljan sam kako sam krenuo s pripremama za narednu sezonu. Februar, mart, kada će se odlučivati ko će veslati u kojem čamcu je daleko. U svakom slučaju glavni cilj jeste izboriti svoje mesto u reprezentaciji za velika takmičenja, a potom u Francuskoj i „vizu“ za Rijo. Iako sam godinama veslao u dvojcu moram da priznam da mi je prijala promena. Četverac je totalno drugačija disciplina, trke su brže, neizvesnije i uživao sam u ovom čamcu. Ne bih imao ništa protiv kada bi ponovo zaveslao u njemu. Šta više, kada me je Nebojša Ilić posle Amsterdama pitao šta bi izabrao ukoliko bi mogao da biram između dvojca i četverca ja sam tada rekao da bi to bio veći čamac. S obzirom na moje godine izvesno je da ću posle Igara 2016. prestati da se aktivno bavim veslanjem jer nije realno da uđem u još jedan olimpijski ciklus. Pošto je olimpijska medalja jedino odličje koje mi nedostaje postolje u Brazilu bi bio bajkovit način da se oprostim od veslanja.

Imao su ogromu čast da učestvuješ na čak četiri olimpijade – igrama u Sidneju 2000, Atini 2004, Pekingu 2008. i Londonu 2012. Kakve utiske nosiš sa najvećih sportskih događaja na svetu koji su san svih sportista?

Veslačko takmičenje na olimpijskim igrama se u suštini ne razlikuje mnogo od svetskih šampionata s tim što na olimpijadama ima manje ekipa pa se osećaš privilegovano što učestvuješ na njima. U dvojcu bez kormilara u kojem sam nastupao na svim mojim igrama učestvuje 13 posada, za razliku od planetarnih šampionata gde može da ih bude neuporedivo više. Takođe, na igrama ima mnogo više gledalaca. Recimo, u Sidneju u poslednjih 700 metara trke oko staze je bilo 40.000 navijača što je stvarno bila fenomenalna i neuobičajena slika za veslanje. U organizacionom smislu za same sportiste svaka olimpijada je manje-više slična. Čim počne samo takmičenje fokusiramo se samo na rezultat tako da mnoge druge stvari uopšte ne primećujemo.

Za mene lično u najlepšem sećanju ostale su Igre u Sidneju, možda i zbog toga što su to moje prve Igre, što smo putovali daleko, preko pola planete, i što smo tamo bili 25 dana. Sidnej je jedan prelep grad, bili smo smešteni u olimpijskom selu u kojem i zaista osetiš da se deo jednog velikog događaja. Vidiš mnogo poznatih sportista i osećaš se privilegovano što si deo cele te priče. Takođe, Đorđe Višacki i ja smo u Sidneju bili jedni od favorita za medalju i možda je i to razlog što sam se osećao tako dobro. Bili smo dominantni, sa svima smo mogli da se takmičimo, što nije bio slučaj ni u Atini ni u Pekingu, ali smo na kraju ostali bez medalje. Iako mi je to malo pokvarilo rasoploženje sama činjenica da sam učestovao na Igrama bila mi je dovoljna da budem presrećan. Možda jedina zamerka na Igre u Sidneju bila bi to što je smeštaj u Olimpijskom selu bio u kućama i kontejnerima, naravno koji su bili deluks sređeni, pa kako kome zapadne. Mi smo bili u kućama dok su recimo kajakaši bili u kontejnerima. Međutim, kada je počelo samo takmičenje niko više nije obraćao pažnju na to.

U Atini smo mi veslači bili smešteni u jednoj kući jer je veslačka staza bila daleko od Olimpijskog sela, tako da smo bili odvojeni od glavnih dešavanja. Zbog toga i nismo imali utisak da smo deo tog velikog događaja. Mladen Stegić i ja smo se plasirali u finale, i uz malo sreće, a u borbi za medalje smo bili peti. U organizacionom smislu Atina će mi ostati u sećanju i iz razloga što je nekako sve odrađeno u poslednjem trenutku. Mi smo došli u Atinu šest dana ranije kada su se odrađivali završni radovi na mnogim objektima.

Kada je Peking u pitanju veslao sam u paru sa Goranom Jagrom i osvojili smo sedmo mesto, trijumfovavši u B finalu. I u Pekingu smo bili u Olimpijskom selu koje je zaista bilo impozantno. Kinezi su se pokazali kao odlični domaćini. Bio je prisutan ogroman broj volontera koji su vas na svakom korako presretali i nudili pomoć. Posebno je impresivan bio restoran pod ogromnim šatorom u kojem je u svakom trenutku moglo da obeduje 5.500 sportista. Zanimljivo je da iako su Kinezi spremali hranu iz gotovo svih svetskih kuhinja u restoranu je bio i “Mekdonalds”. On je izgleda neizostavan. Takođe i na svakom koraku aparati sa “koka-kolom” koja je jedan od zvaničnih sponzora Igara.

London mi u rezultatskom smislu nije ostao u dobrom sećanju, budući da zbog moje povrede Beđik i ja nismo mogli da budemo na maksimalnom niovu u polufinalu, da bismo morali na kraju da odustanemo i od B finala. Što se organizacije tiče London je od ostalih Igara odvojilo to što je bezbednost bila na nikada većem nivou. Na svakom koraku su se osećale ogromne bezbednostne mere. Veslačko i kajakaško takmičenje bilo je u Itonu, predgrađu Londona gde smo bili smešteni u univerzitetskom kampusu. Zbog toga i nismo osetili onu pravu olimpijsku draž.

Mnogi klinci stasavaju uz tebe. Kakav odnos imaš sa mladim naraštajima i koji je tvoj savet za sve one koji žele da postanu vrhunski veslači?

S obzirom na potpuno različite programe rada i na to veliki deo sezone provedemo na raznim lokacijama van Beograda retko srećemo mlađe takmičare. Ipak, desi se da neke treninge na suvom i ergometrani radimo zajedno i srećan sam kada sam u prilici da nekog ispravim ili da mu dam neki savet. Ono što bi bio neki opšti savet za sve klince koji sa bave ili tek nameravaju da počnu da treniraju veslanje jeste da osnovni preuslov za uspeh da iskreno vole ovaj sport. Ukoliko nije tako ne bi trebalo da ga treniraju. Reč je o jednom izuzetno napornom, istovremeno i prelepom, sportu koji s druge strane nije komercijalan. Moraš da budeš spreman na mnogo truda i odricanja ukoliko želiš da postaneš vrhunski veslač, koji za razliku od osrednjeg fudbalera ili košarkaša zarađuje neuporedivo manje.

U 28-godišnoj karijeri si osvojio pregršt medalja. Koju bi posebno izdvojio?

– Ubedljivo najsrećniji sam bio kada sam sa Višackim na Svetskom prvenstvu u Kelnu 1998. osvojio bronzu u dvojcu. To je bio prvi put da sam veslao u finalu seniorskog planetarnog šampionata u nekoj olimpijskoj discipline i da sam osvojio medalju i to u jednoj nezaboravnoj trci. U zadnjih 1.000 metara smo ušli kao četvrti a Višacki je stalno ponavljao “Tu su nam Amerikanci, zapnimo”. Nismo se predavali, napadali smo ih gotovo ceo kilometar i u bukvalno poslednjom zaveslaju smo ih i pretekli. Sa tri stotinke prednosti smo prošli kroz cilj ispred SAD. Sećam se svog osećaja kada smo izašli da primimo medalju. Blistao sam kao da smo postali svetski prvaci. Iako sam posle toga ostvarivao bolje rezultate ta medalja mi je ipak najdraža. Nasuprot ovom uspehu srebro na Svetskom prvenstvu u Lucernu 2001. smatram svojim najvećim razočarenjem. Iako smo Višacki i ja postali svetski viceprvaci izgubili smo zlato u poslednjim metrima iako smo od početka vodili.

Pored veslanja trenutna preokupacija su ti sedmogodišnji sin Nemanja i dve i po dana mlađa kćerka Lana. Da li bi voleo da i tvoji naslednici krenu tvojim stopama?

– Mislim da je sport jedina svetla stvar u našoj zemlji i supruga i ja se, i zbog toga, trudimo da decu usmerimo ka njemu. Pored toga što je fizička aktivnost neophodna za pravilan rast i razvoj, sport pozitivno doprinosi i razvuju same ličnosti. Srećan sam što Nemanja i Lana od malih nogu pokazuju afinitet ka sportu. Oboje skijaju, plivaju, voze bicikl, rolere... U svakom slučaju ukoliko budu želeli da se ozbiljno bave sportom imaće moju ogromnu podršku.