Selektor veslačke reprezentacije Srbije Nebojša Ilić priča o svojim počecima u ovom sportu, prvoj svojoj veslačkoj i trenerskoj medalji, trenucima karijere koje nikada neće zaboraviti…

Ime Nebojše Ilića decenijama neotuđivo i čvrsto stoji uz sve što ima dodirnih tačaka sa veslanjem na ovim prostorima, a i šire. U “vezu” sa ovim sportom uplovio je maja 1978. i od tada, pa sve do danas, ni najmanje nisu izbledeli strast i zadovoljstvo koje oseti izlaskom na vodu. Prvo kao veslač, a potom i kao trener veslanje je doživaljavao, i još uvek doživljava, kao veliku ljubav koju je negovao, čuvao i nesebično joj se davao više od tri i po decenije. Evo nekih značajnih detalja iz dosadašnje veslačke i trenerske karijere Nebojše Ilića, koji je 2013. proslavio dve decenije na funkciji selektora seniorske reprezentacije koja je ostvarila dugogodišnji kontinuitet vrhunskih rezultata u ogromnoj konkurenciji svetske veslačke scene.

Početak

Veslanje sam počeo da treniram 1. maja 1978, a najveći „krivac“ za to bio je moj drugar iz 13. beogradske gimnazije Robert Ropret. Njegov otac Jože bio je savezni veslački selektor a on je pored odbojke u Železničaru, koju sam i ja trenirao u ovom klubu, išao i na veslanje. Ubeđivao me je da barem dođem da probam da veslam. Iako sam se u početku nećkao 1. maja te 1978. sam zajedno da Robertom došao u Veslački klub Partizan. Jedna od upečatljiv slika bila je i ta da sam prilikom prilaska Partizanu prolazio pored Veslačkog kluba Crvena zvezda i tu sreo Dušana Kovačevića. On je tada bio juniorski reprezentativac, a znao sam ga iz gimnazije. Pošto sam bio veliki zvezdaš zaigralo mi je nešto u srcu pošto odlazim u protivnički tabor. Međutim, pošto je Robert trenirao u Partizanu za mene praktično nije bilo drugog izbora jer sam u tom trenutku samo zbog njega i krenuo na ovaj sport. Veslanje me je „kupilo“ istog trenutka i bila je to ljubav na prvi pogled. Odmah me je fasciniralo iz razloga što u ovom sportu nije bilo limita. Za razliku od odbojke čiji su treninzi trajali sat vremena i na čijim utakmicama je bilo normalno da se minutaža deli na sve igrače u veslanju takvih ograničenja nije bilo. Mogao si da treniraš koliko ti je bila volja, nisi bio u nekoj skučenoj sali već na otvorenom i zaista sam osetio jednu ogromnu slobodu. Ja sam, inače, oduvek imao ambiciju i želju da treniram više i bolje a to mi je, za razliku od odbojke, veslanje omogućavalo.

Prvi trening

Prvi trening mi je ostao u neizbirisivom sećanju. Trener Vojin Popović je nas četvoricu početnika rasporedio u školski četverac. Veslali smo po Savi ispod mostova, prvo nizvodno a potom i uzvodno. Iako je maršuta bila duga četiri kilometara, po dva u oba pravca, delovalo nam je da veslamo desetine kilometara, pošto je sve dugo trajalo. To je bila više avantura nego trening, pogotovo kada smo krenuli uzvodno. Borili smo se protiv vetra i talasa, verujući da u isto vreme postižemo neki fantasičan rezultat. Bili smo ponosni što smo uspeli da se vratimo i ne shvatajući u tom trenutku da je ta deonica nešto što će nam kasnije služiti samo za razveslavanje.

Prva medalja

Do prve medalje sam stigao već posle mesec dana treniranja i to sticajem određenih okolnosti. Naime, jedan od članova juniorskog osmerca Partizana se razboleo i izbor je pao na mene. Iako apsolutni početnik dobio sam priliku da veslam na Prvenstvu Srbije u Smederevu, juna 1978. Što je bilo i logično, bio sam najslabija karika. Ni sam ne znam kako nisam ispao iz čamca pogotovo što su uslovi na stazi bili loši budući da je Dunav tog dana bio izuzetno nemiran. Uprkos svemu osvojili smo bronzano odličje. Bio sam presrećan a taj trenutak mi je dao ogroman stimulans da ostanem u ovom sportu i da mu se potpuno predam.

Prva medalja na međunarodnoj sceni

Do prve medalje na međunarodnoj sceni stigao sam 1980. Na Internacionalnoj regati u Sofiji seniorski osmerac Partizana bio je odličan. U trci za odličja prošli smo kroz cilj kao drugi osvojivši srebro.

Trenerski početak

Još dok sam trenirao, veslanje je za mene postalo jako intrigantno. Ovaj sport nudi najširi dijapazon kreativnih rešenja kako snagu tela upotrebiti na najsvrsishodniji način ne bi li čamac išao brže i bolje. U toj igri kombinacija nema granica, stalno si pred novim izazovima, a taj parameter me je, uz ogromnu ljubav prema ovom sportu, poslao u trenerske vode. Bio sam stalno u mogućnosti da istražujem, kombinujem načine treninga i da ih prilagođavam svakom pojedincu što ovom poslu daje jednu posebnu dimenziju. Trener sam zvanično postao 1986. kada sam u Partizanu počeo rad sa kadetima u tandemu mojom dugogodišnjim prijateljem Dušanom Kovačevićem. Nas dvojica smo zajedno završili veslačku karijeru u seniorima “crno-belih” i odmah smo se okrenuli struci.

Prva medalja u trenerskoj karijeri

Do odličja kao trener stigao sam već u prvoj godini svog trenerskog staža. Kovačević i ja smo počeli rad u Partizanu koji je tada bio u vrlo specifičnoj poziciji. Preuzeli smo kadete kojih je u tom trenutku bilo svega sedmorica. Našli smo još jednog momka i napravili smo osmerac. Požrtvovan i posvećen rad se isplatio. Na Prvenstvu Jugoslavije ovaj čamac je osvojio zlato u ogromnoj konkurenciji. Tih godina jugoslovenskom scenom, kada su u pitanju mlađe kategorije, vladao je Jadran iz Zadra. Njegovi takmičari su šest godina unazad osvajali sve redom titule a mi smo uspeli da prekinemo njihovu dominaciju. Kovačević i ja smo uspeli da za kratko vreme da sublimiramo ogromnu energiju, ljubav i ideje i da sa ovim momcima ostvarimo zaista vredan rezultat koji je podigao rampu daljem razvoju i rezultatima, kako mene kao trenera tako i celog Veslačkog kluba Partizan. Dvojica momaka iz ove posade Stojanović i Perolo dve godine kasnije su se pod mojim vođstvom plasirali u finale juniorskog Svetskog porvenstva u kojem su osvojili šesto mesto. Bio je to prvi put da se neko iz Partizana domogne finala planetarnog šampionata.

Najlepši trenutak u dosadašnjoj karijeri

Iako sam kao trener učestvovao u osvajanju preko 30 svetskih i evropskih odličja prve reprezentativne medalje ću pamtiti dok sam živ i na njih sam posebno ponosan. Bila je 1998. godina, zemlji je pre toga dugo bila pod sankcijama, sveukupni uslovi za bavljenje sportom u državi su bili na niskom nivou. Upravo te godine, uprkos specifičnim uslovima, veslanje je eksplodiralo na međunarodnoj sceni, pokazavši da sa velikom snagom volje i uz ogroman motiv granice rezultata mogu da se pomere u nebesa. Na juniorskom Svetskom prvenstvu u Lincu Mladen Stegić i Filip Filipić su postali svetski prvaci u dvojcu bez kormilara, a u istoj disciplini, samo mesec dana kasnije, Nikola Stojić i Đorđe Višacki su u Kelnu osvojili seniorsku svetsku bronzu. Nijedna od ove dve ekipe nije imala ni adekvatne čamce za takmičenje. Juniori su veslali u čamcu do 70 kg marke “Ejlings” koji je bio teži od čamaca konkurencije. Nas trojica smo otišli u Austriju s jednim kolima koja su vukla prikolicu sa čamcem a i u takvim okolnostima Stegić i Filipić su postali svetski prvaci pobedivši u finalu sa pet sekundi prednosti. Taj fantastičan rezultat bio odraz svega, kako dobrog rada i kvaliteta, tako i jedne velike posvećenosti i ljubavi. Ništa manji rezultat nije bila ni bronza Stojića i Višackog u Kelnu. Njih dvojica su u Nemačku otputovali u opel “suzi”, a spavali su kod tekte Višackog 30 kilometara od Kelna, pošto nismo imali novca za hotel. Ja sam spavao kod mog prijatelja, na totalno drugom kraju. Sastajali smo se ujutru na stazi. O doktoru i fizioterapeutu smo mogli samo da sanjamo. Veslali su u čamcu starom devet godina, koji nije imao ni svoje origanalne auslegere koje smo za ovo takmičenje pozajmili od Smedereva. U takvim okolnostima su osvojili bronzu. Upravo iskustvo iz ove godine je još jednom potvrdilo ono zbog čega sam u ovom sportu. Mogućnosti u veslanju su ogromne i one najmanje zavise od novca i uslova. Posvećenost, želja i volja pojedinca su najznačajniji resurs i to je ono što me i dalje drži u ovom sportu.