Basic HTML Version
Imao su ogromu čast da učestvuješ na čak tri olimpijade - igrama u Sidneju 2000, Atini 2004. i
Pekingu 2008. Kakve utiske nosiš sa najvećih sportskih događaja na svetu koji su san svih
sportista?
- Veslačko takmičenje na olimpijskim igrama se u suštini ne razlikuje mnogo od svetskih
šampionata s tim što na olimpijadama ima manje ekipa pa se osećaš privilegovano što
učestvuješ na njima. U dvojcu bez kormilara u kojem sam nastupao na svim mojim igrama
učestvuje 13 posada, za razliku od planetarnih šampionata gde može da ih bude neuporedivo
više. Takođe, na igrama ima mnogo više gledalaca. Recimo, u Sidneju u poslednjih 700 metara
trke oko staze je bilo 40.000 navijača što je stvarno bila fenomenalna i neuobičajena slika za
veslanje. U organizacionom smislu za same sportiste svaka olimpijada je manje-više slična. Čim
počne samo takmičenje fokusiramo se samo na rezultat tako da mnoge druge stvari uopšte ne
primećujemo.
Za mene lično u najlepšem sećanju ostale su Igre u Sidneju, možda i zbog toga što su to moje
prve Igre, što smo putovali daleko, preko pola planete, i što smo tamo bili 25 dana. Sidnej je
jedan prelep grad, bili smo smešteni u olimpijskom selu u kojem i zaista osetiš da se deo jednog
velikog događaja. Vidiš mnogo poznatih sportista i osećaš se privilegovano što si deo cele te
priče. Takođe, Đorđe Višacki i ja smo u Sidneju bili jedni od favorita za medalju i možda je i to
razlog što sam se osećao tako dobro. Bili smo dominantni, sa svima smo mogli da se
takmičimo, što nije bio slučaj ni u Atini ni u Pekingu, ali smo na kraju ostali bez medalje. Iako mi
je to malo pokvarilo rasoploženje sama činjenica da sam učestovao na Igrama bila mi je
dovoljna da budem presrećan. Možda jedina zamerka na Igre u Sidneju bila bi to što je smeštaj
u Olimpijskom selu bio u kućama i kontejnerima, naravno koji su bili deluks sređeni, pa kako
kome zapadne. Mi smo bili u kućama dok su recimo kajakaši bili u kontejnerima. Međutim, kada
je počelo samo takmičenje niko više nije obraćao pažnju na to.
U Atini smo mi veslači bili smešteni u jednoj kući jer je veslačka staza bila daleko od
Olimpijskog sela, tako da smo bili odvojeni od glavnih dešavanja. Zbog toga i nismo imali utisak
da smo deo tog velikog događaja. Mladen Stegić i ja smo se plasirali u finale, i uz malo sreće, a
u borbi za medalje smo bili peti. U organizacionom smislu Atina će mi ostati u sećanju i iz
razloga što je nekako sve odrađeno u poslednjem trenutku. Mi smo došli u Atinu šest dana
ranije kada su se odrađivali završni radovi na mnogim objektima.
Kada je Peking u pitanju veslao sam u paru sa Goranom Jagrom i osvojili smo sedmo mesto,
trijumfovavši u B finalu. I u Pekingu smo bili u Olimpijskom selu koje je zaista bilo impozantno.
Kinezi su se pokazali kao odlični domaćini. Bio je prisutan ogroman broj volontera koji su vas na
svakom korako presretali i nudili pomoć. Posebno je impresivan bio restoran pod ogromnim
šatorom u kojem je u svakom trenutku moglo da obeduje 5.500 sportista. Zanimljivo je da iako
su Kinezi spremali hranu iz gotovo svih svetskih kuhinja u restoranu je bio i "Mekdonalds". On je
izgleda neizostavan. Takođe i na svakom koraku aparati sa "koka-kolom" koja je jedan od
zvaničnih sponzora Igara.
Šta očekuješ od Londona i u organizacionom i u rezultatskom smislu?
- Pošto London već ima iskustva sa organizacijom olimpijskih igara nema sumnje da će sve biti
na najvišem nivou. Veslači će kao što je bio slučaj u Atini biti smešteni van Olimpijskog sela
pošto je veslačka staza daleko od njega pa ćemo biti smešteni na nekom univerzitetu, u kojem
smo boravili 2006. na Svetskom prvenstvu. U tom smislu nećemo osetiti čari Igara na pravi
način.