Basic HTML Version
Veslanje je jedini sport koji ima epitet akademski, budući da svi veslači pored profesionalne
karijere ne zapostave obrazovanje. Kako objašnjavate taj fenomen?
- Sugurno jedan od razloga je i to što su svi veslači svesni činjenice da bavljenjem ovim sportom
ne može da se osigura egzistencija pa samim tim ne smeju i ne žele da zapostave obrazovanje.
Takođe, i sami treneri u klubovima i selektori u reprezentaciji svojski se trude da kod svih
veslača pored odgovornosti za bavljenje sportom usade i odgovornost prema školovanju.
Naposletku moram da istaknem i to da je veslanje jedan od najrazvijenijih i najpopularnijih
sportova na nekim od najboljih američkih koledža. Mi smo sa njima ostvarili odličnu saradnju i to
na obostrano zadovoljstvo. Naši veslači, i to samo oni koji ispune ne baš lake kariterijume, imaju
mogućnost da obezbede sebi stipendiju na nekom koledžu gde pored školovanja mogu da se
bave veslanjem. Ovo je za srpsko veslanje bila i ostala izuzetno važna saradanja, pogotovo
devedesetih godina, kada kod nas nisu postojali adekvatni uslovi za treninge. Odlazeći u
Ameriku naši veslači su pored lične koristi na neki način ostvarivali i dobit za sam Savez jer su
tamo trenirali i vraćali se u zemlju gde su branili boje nacionalnog tima. Međutim, u našoj zemlji
su se iz godine u godinu poboljšavali uslovi za treninge i mogu slobodno da kažem da je nivo
veslanja kod nas prestigao nivo veslanja na američkim koledžima. Iako je odlazak u Ameriku i
dalje jedna od opcija za naše veslače kada završe srednju školu, pogovoto iz razloga što tamo
završavaju prestižne koledže i samim tim imaju odličnu preporuku za posao nakon veslačke
karijere, u poslednje vreme sve je češći slučaj da reprezentativci nastave školovanje u
Beogradu baš iz razloga što smatraju da će ovde brže i bolje napredovati kada je samo veslanje
u pitanju. Ono što mene posebno raduje jeste činjenica da svi naši veslači koji završe
školovanje u Americi i dalje imaju jak sportski motiv da se vrate ovde i da nastave da treniraju i
nastupaju za našu zemlju u nameri da postignu rezultat za koji misle da imaju kvalitet.
Fenomenalna stvar je i to što je država prepoznala potrebu da nagradi svaki rezultat i samim tim
dala još jedan motiv za svakog srpskog sportistu.
U veslanju ste ceo život, a na funkciji generalnog sekretara VSS punih 15 godina. Kakav je
osećaj kada znate da ste bili deo ekipe koja je uspela da za ovo vreme od veslanja, i u
rezultatskom i u infrastrukturnom smislu, napravi jedan ozbiljan i organizovan sport?
- Pre nekih 15 godina smo shvatili šta nedostaje veslačkom sportu u Srbiji. Nakon raspada
SFRJ veslanje u Srbiji je dovedeno na klupski nivo i klubovi su bili ti koji su prvi povukli. Dobrom
selekcijom i fanatičnim radom ostvarili su odlične rezultate imajući u vidu infrastukturu i opremu
koju su imali. To je bio neki prvi korak, a medalje smo počeli da osvajamo u kontinuitetu od
1995. Nakon toga prepoznali smo šta najviše nedostaje i u poslednjih 10 godina smo slagali
kockicu po kockicu. Uspeli smo da nađemo i da uložimo jako puno novca u neophodnu opremu
i objekte. Uspeli smo da uspostavimo nekoliko trenažnih centara u Srbiji. Lepo je razmišljati šta
je sve urađeno, ali se ne zadovoljavamo time. Uvek može još više i bolje i svi u Savezu tako
razmišljamo - kaže na kraju Nebojša Jevremović.