Basic HTML Version
Te zime 2006. projekat VSS „Indetifikacija mladih talenata", koji je tek počeo sa realizacijom i uz
podršku Ministarstva omladine i sporta, odveo je predstavnike srpskog veslačkog sporta u
Trebinje. Iz škola u ovom gradu među mnogobrojnim klincima koji su želeli da se okušaju na
ergometru našao se i 14-godišnji Đerić. Čim je seo za „mašinu" za srpske veslačke stručnjake
nije bilo velike dileme - odmah su ga indetifikovali za potencijalog reprezentativca.
- Pre veslanja sam se okušao u mnogim stvarima - plivanju, fudbalu, folkloru. Ipak, od rođenja
su me stalno privlačili novi izazovi, a veslanje je bilo upravo nako nešto. U Republici Srpskoj i
Bosni i Hercegovini ovaj sport gotovo da nije ni postojao, budući da je i sam Savez nedavno
osnovan i primljen u Svetsku veslačku organizaciju. Želja za novim saznanjima me je privukla
da odem na testiranja koje je u mom rodnom gradu organizovao Veslački savez Srbije. Kada su
videli da imam potencijal obelodanili su da će najperspektivniji klinci dobiti priliku da odu na
školovanje u Beograd i da će tamo početi ozbiljno da treniraju veslanje. Isprva sam mislio da je
reč o nekoj šali, budući da mi je bilo neverovatno da će neko imati hrabrosti da maloletne klince
odvede u velegrad kao što je Beogard i da tamo odgovara za njih u svakom smislu. Nastavio
sam da treniram, doduše samo na ergometru, i onda je već u aprilu 2006. došlo pismo iz
Veslačkog saveza Srbije u kojem je pisalo da sam izabran za program „Indetifikacija mladih
talenata" u okviru projekta „London 2012". Nisam mogao da verujem šta se dešava. Međutim,
kada su predstavnici VSS razgovarali sa mojom porodicom i pojasnili o kakov je ambicioznom
projektu reč u prelomio sam. Došao sam u Beograd, upisao elektrotehničku školu „Rade
Končar" i počeo da treniram u Veslačkom klubu Partizan. Tako je sve počelo - kaže na početku
Radoje Đerić.
Iako sportska priča Radoja Đerića deluje kao san u početku nije bilo tako. Kako kaže prvih šest
meseci u Beogradu je prolazio kroz pravi pakao.
- Iz grada od 30.000 stanovnika, od kojih sam većinu poznavao, sa svega 14 godina sam došao
u metropolu sa dva miliona duša, od kojih gotovo da nikog nisam znao. S početka je to bio,
znam često da kažem, klasičan survivor (preživljavanje prim. aut.). U Trebinju sam znao svaki
kutak, a u Beogradu nijednu ulicu. Bio sam smešten u internatu na Zvezdari, išao sam u školu
na Paliluli, a trenirao na Adi. Dok nisam pohvatao gde je šta dešavalo mi se da budem totalno
izgubljen. Jednom mi se desilo da prudužim autobusom desetak stanica jer nisam bio siguran
gde da siđem. Takođe, treninzi su odmah s početka bili pakleni, obaveze u školi ogromne, a sve
to sam morao da iznesem na svojim 14-godišnjim plećima. Nije bilo lako. Dešavalo mi se da
kada se vraćam u internat posle napornog dana pomislim „šta mi je sve ovo trebalo". Bio sam
na ivici i da odustanem, ali ogromna želja za uspehom, ali i velika podrška koju sam dobijao od
roditelja, ljudi iz Saveza, kao i iskusnih reprezentativaca Nikole i Ivana, pomogli su mi da
istrajem. Takođe, moram da istaknem i veliku pomoć koju sam dobio od direktora škole „Rade
Končar" Momčila Stojanovića. Imao je sluha za moje ogromne obaveze u sportu, a mnogo mi je
pomogao i svojim savetima koji se tiču života. Ipak, posle pet godina Beograd me je naučio
mnogo toga, a nekako mi je sada postao tesan iako to nisam mogao ni da zamislim da će se
ikada destiti kada sam 2006. došao u naš glavni grad - ističe Đerić.
Đerić je nekako pregurao period prilagođavanja na totalno novi način života. Kako posebno
ističe, sve je postalo mnogo lakše i lepše, kada su krenuli rezultati. Oni su mu ulili ogromno
samopouzdanje i neverovatnu snagu i pokazali da je na odličnom putu:
- U okviru programa „Indetifikacija mladih talenata" bilo je mnogo momaka. Iz Trebinja četvorica,
nekoliko iz Zvornika, Knića... Svi mi smo bili na istoj startnoj liniji i trebalo je da se izborimo za
svoje mesto pod suncem. Gusto sito selekcije iz te prve grupe prošli smo Miloš Vasić i ja. Nas